Изградња безготовинског друштва – зашто би свима требало да нам је стало?

Већ неколико година свет се бави предвиђањем Централне банке Шведске о томе да ће ова земља укинути готовину до 2023. године. Вест је дочекана са неизвесношћу, чуђењем или одушевљењем, али свакако није представљала изненађење имајући у виду да се шведска економија већ дуго профилише као безготовинска у којој се процењених 98% трансакција обавља картицама или дигиталним новчаницима. Сличан правац развоја прате и Данска која је угасила своју последњу ковницу новца крајем 2016. године, Норвешка која је увела обавезан онлајн прихват картичних плаћања 2018. и Уједињено Краљевство где потрошачи у просеку имају свега 5 фунти у кешу у новчанику.

Kада причамо о безготовинском друштву, ми причамо о суштински ефикасном и продуктивном тржишту које успешно навигира кроз дигиталну еволуцију реалних потреба својих учесника и које омогућава сигурне, неометане и брзе интеракције и трансакције широм света. Због тога прелазак на безготовинску економију у основи воде потрошачи и иноватори спремни да поремете уобичајене моделе пословања.

Суштински, потрошачи желе да користе платне методе које су интуитивне, познате и које су им органски доступне кроз њихове уређаје, попут бесконтактних мобилних плаћања. Људи желе да искористе сигурне пречице за своје свакодневне активности, а технологије им дају управо то, успут осигуравајући суштински битан бонус за тржиште – могућност праћења финансијских токова. Због тога је развој безготовинске економије са становишта пословног, технолошког и регулаторног сектора комплексан и неопходан процес.

У Србији, значај безготовинског друштва је препознат и увелико се посматра у корелацији са борбом против сиве економије. Већ су успостављени неки ефикасни механизми, попут строжих финансијских контрола и подстицајних мера каква је била лутрија са фискалним рачунима и картичним слиповима. У наредном периоду, очекују нас унапређење система фискализације кроз дигитализацију, законско регулисање флексибилних облика рада и успостављање јавног регистра непореских намета како би се повећала предвидивост пословања. Број продајних места која прихватају безготовинска плаћања – како у физичком тако и у онлајн окружењу - непрекидно расте. На исти начин као што је очекивано и нормално да платите картицом у било којој радњи, тако постаје нормално и очекивано да картицом платите таксу или порез на сваком општинском шалтеру, вожњу у сваком такси возилу или рачун за било коју комуналну услугу.

Алати и технологије који пружају заиста инклузивни приступ дигиталним финансијским сервисима су већ доступни. Наш је задатак да погурамо наредну фазу њиховог усвајања, односно да их ставимо у руке онима којима су заиста потребни. Морамо водити рачуна да, док уводимо иновације, нико не остане изостављен. Морамо да дизајнирамо и пружамо нова решења свима, а нарочито малим бизнисима који су окосница локалне привреде. Ако желимо да превазиђемо економске последице пандемије на дугорочно одржив начин, морамо бити сигурно да су сви укључени. Од круцијалне је важности да људи добију приступ дигиталној економији и то није питање филантропије. Ово је прилика да се развије комерцијално одржива и скалабилна сарадња са партнерима из влада и приватног сектора и да се то уради на начин који помаже друштвима у најширем смислу да напредују.

Оно што се показало као делотворно у скандинавским земљама је разумевање везе између доброг живота и општег добра. Људи не плаћају порезе већ купују квалитет живота. Људи не троше свој новац на порезе већ инвестирају у своју заједницу. Да ли је ова спознаја код нас могућа преко ноћи? Наравно да не и она захтева уједињени фронт јавног и приватног сектора на едукацији и подстицању свих тржишних чинилаца да се окрену транспарентнијем пословању и већем коришћењу дигиталних технологија као начину да се паметније управља новцем и достигне већа сигурност – сигурност појединца да ће обавити жељену финансијску радњу брзо и безбедно; сигурност трговца да ће се новац брзо наћи на његовом рачуну и да ће њиме моћи да намири своја потраживања и плати запослене; сигурност државе да ће моћи да прати финансијске токове и да ће моћи да обрачуна и наплати порез у правој мери; сигурност заједнице да ће бити остварени буџетски приходи неопходни за одржавање школа, здравственог система, путева. Заправо, то је сигурност и то је поверење.

Постоји веза између разумевања, сарадње и поверења. Ако разумемо потребе појединачних учесника на тржишту, веће су шансе да међусобно сарађујемо како бисмо превазишли препреке са којима се сусрећемо и тада су веће шансе да верујемо једни другима. Kада се одлучимо за разумевање као први корак у сарадњи, свима је боље. Kада успемо да достигнемо међусобно поверење, свима је боље. Ако разумемо вредност сарадње уместо такмичења, свима је боље. У друштву које почива на разумевању, сарадњи и поверењу, свима ће нам бити боље.